MOJA ZEMLJA

PESMA O POVRATKU

Znam: neću se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih, ne znam ni kuda.
Daleko nadamnom, obasjan nečim,
srebrom oivičen oblak krivuda.

Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reči;
upiti šapat večeri blage
što se prosipa duž aleja;

Na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge, dunavskog keja…

Znam: neću se nikad vratiti.
Nemam ni gde, nemam ni kuda.
Ipak, magličast san me zove,
opija, mami me kojekuda…

Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam? Pitam se, šta sam?
Pitam se, ko li je izrek'o reči –
ko je to slagao da vreme leči?

U dahu osećam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peče;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko, setno veče,

U ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male, sitne radosti.
Miris dunja i miris ruža…
Jeli to san il' senka mladosti?

Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje…
I tačno je: ja nemam ništa tamo
al' opet, nekako, sve je to moje.

Nadamnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi: da li ga pratiti?
Ne znam ni gde bih, ne znam ni kuda.
Znam samo: neću se nikad vratiti.
Znam samo: neću se nikad vratiti.

lyric by Dragana Konstantinovic